Dijana Hrka u suzama miluje sliku stradalog sina-Neću ga sahraniti u odelu, uvek je nosio trenerku

NIKAD ga više neću vidjeti. Nikad ga neću zagrliti. Nikad ga neću čuti kako kaže “mama”. Ostala sam željna svog djeteta.

Diana Hrka u rukama drži sliku sina Stefana i šapuće kao da je tu. Suze joj klize niz obraze, a glas joj drhti. Blijeda svjetlost svijeće na stolu u trpezariji obasjava još jednu fotografiju dvadesetsedmogodišnjeg muškarca plavih očiju i širokog osmeha. Mladić koji više nikada neće ući u stan svoje majke na Voždovcu, jer je preminuo pre tri dana kada se srušila nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu.

Foto Nikola Skenderi

– Svestan sam da ga niko ne može vratiti, ali razgovaram s njim. Stalno pričam s njim – Diana stavlja sliku ispred sebe i nastavlja:

– Ustanem ujutru i kažem mu šta treba da radim, šta se desilo. Ja svojoj Štefi pričam sve, šta je bilo, šta treba da bude. Čuli smo se nekoliko puta od jutros. Samo on i ja. Moja Steffy me čuje, razumije, on je dio moje duše.

Dijanin bivši suprug Milorad od bolova sjedi sa strane. Stefanov mlađi brat Nemanja jedva suzdržava suze. Izgubio je najboljeg prijatelja, bratski zagrljaj, podršku. Rodbina i prijatelji dolaze da u tišini podijele bol.

– Prepoznala sam ga u policiji – kaže za sebe Dajana. – Video sam samo njegovo lice. Oči su mu skoro iskočile, usta su mu bila otvorena. Prepoznao sam ga, naravno. Ja sam mu majka. Bilo je krvi iznad glave. Ležao je na lijevoj strani. Nisam mogao dalje tražiti, a nije mogao ni čovjek koji me je doveo. Među prvima su to izveli. Pitao sam čovjeka da li je u ruševinama. Rekao mi je, “Bilo je u ruševinama.” Pitao sam ga da li se muči, on je slegnuo ramenima. Ne znam da li moj sin ima tijelo, ruke, noge. Znam da će biti u limenoj kutiji. Svestan sam svega. Nasmejana duša, bio je veseo. Pomagao je svima, sa svima se družio.

Foto Nikola Skenderi

Stefan je radio u građevinarstvu. Zbog posla je započeo život u drugom gradu, a to se poglavlje, nažalost, brzo završilo.

– Ne znamo da li je Stefan tog dana pratio devojku do stanice ili ju je čekao – kaže Dijana. – Razgovarali smo telefonom dan ranije. Šalio sam se s njim, jer je cura bila nova. Mislim da sam vidio njegov lijepi osmijeh i plave oči dok smo razgovarali. Pitao sam ga da li je djevojka ili prijateljica. Nasmijao se i rekao mi da ćemo o tome drugi put. Zadnje što sam mu rekao je: “Vidimo se sutra.” Sutradan se nismo čuli. Kada sam čuo za nesreću, postao sam nervozan. Zvao sam ga, ali nije se javljao. I moja sestra ga je zvala, sestre. Uzalud. Kasnije sam otišao u vojvođansku policiju. Svi su bili ljubazni, ali su se činili zabrinuti. Policajac je tražio Nemanjin broj telefona, pitao me da li sam došao sam. Rekao sam mu da idem u Novi Sad i pitao ga da li je ono što mislim. Klimnuo je i počeo da plače. Došla je hitna pomoć i dali su mi tabletu. Otišao sam sa prijateljima u Novi Sad.

Foto Nikola Skenderi

Stefanovi roditelji su uznemireni jer još nisu mogli da organizuju sahranu zbog papirologije. U Pogrebnom zavodu u Beogradu rečeno im je da sa Novosađanima sarađuju kao da su u dve različite države.

– Niko nas nije zvao iz pogrebnog preduzeća, niko iz službene kancelarije da izrazi saučešće. Da nam se bar neko obratio – kaže Dajana. – Osećam se krivim što me niko iz pogrebnog zavoda nije nazvao i rekao: “Dođi u ponedeljak po telo svog deteta”. Otac je tražio da vidi tijelo, ali mu nisu dozvolili. Slučajno smo sreli državnog tužioca, kome sam rekao da se nadam da će kazniti krivce. Niko mi neće vratiti moje dijete, ali želim da ovo prestane da druga djeca ne budu povrijeđena.

Na odlasku Diana nas ispraća pogledom i riječima:

– Čekam da zazvoni telefon i čujem “majka”. Neću ga sahraniti u odelu. Uvijek je nosio trenirke i patike. Obavezno ću mu staviti šešir.

BONUS VIDEO – BROJ ŽRTAVA I TOK NEVEROVATNIH DOGAĐAJA: Šta do sada znamo o tragediji u Novom Sadu