Ispovest oca kadeta stradalog u saobraćajnoj nesreći

Zvao sam Klinički centar i rekli su mi da je kadet Nikola Grujić preminuo jutros u pola jedanaest. Kao da mi se cijeli svijet srušio, pao mi je mrak na oči. Nisam mogao vjerovati. U tom trenutku me je slučajno nazvao brat Branislava Radoša da me pita kako sam. Izbacio sam sav svoj bes na njega. Hteo sam tog dana da krenem za Beograd da pokupim Branislava Radoša i završim. Bio sam tako ljut. Život mi se raspao.

Kaže nam u ispovesti Nenad Grujić, vojni starešina iz Trstenika, otac kadeta Vojne akademije Nikole Grujića (20), koji je 9. jula 2022. godine poginuo u saobraćajnoj nesreći na Voždovcu u Beogradu. . – “Priče iz hronike”, kada ga je Branislav Radoš udario automobilom. Pred Višim sudom u Beogradu nedavno je počelo suđenje optuženom Radošu za teško krivično delo protiv bezbednosti saobraćaja i nepružanje pomoći jer se nije zaustavio, već se udaljio sa mesta nesreće.

– Nikola je imao teške telesne povrede po glavi i nogama, lobanja mu je podeljena na tri dela, odstranjena leva nadbubrežna žlezda, povređena arkada, jagodične kosti… – priča otac. – Imao je veliki hematom na, kako ga lekari zovu, čvoru života, koji nije dozvoljavao mozgu da šalje impulse u srce i disajne organe. Pokušali su to smanjiti nekim lijekovima, ali to nije bilo moguće i nažalost Nikola je preminuo nakon sedam dana u Kliničkom centru. Za nekoga do koga brines 20 godina, o kome cujes samo hvale, shvati da vise nije sa tobom, da ga vise nikad neces videti da se smeje, da ti nece prici i reci gde si stari i gde ste stari. Ostale su samo slike.

Nenad kaže da je tada svaki dan dolazio u Beograd, posećivao sina, pitao doktora.

– Poslednjeg dana su mi dozvolili da ga vidim minut, dva, verovatno, jer je bio u lošem stanju. Bio je na aparatima, cijelo vrijeme u indukovanoj komi. Tada se osećate nemoćno, znate da je smrt 99 odsto moguća s obzirom na povrede, a pritom se nadate čudu – objašnjava otac.

Ljekari su, kaže, učinili sve što su mogli, čak su i ministar odbrane i ministar zdravlja urgirali na Nikolu.

– Svi su se borili da on preživi, ​​nažalost srce više nije moglo da pumpa te kortikosteroide i puklo je. Umro je 16. jula. Sahranjen je u Čačku, gde je i rođen, uz vojne počasti koje su usledile. Za oca je teška situacija da gleda kako se sahranjuje svoje dete. Tada sam se zakleo da će pravda biti zadovoljena, na ovaj ili onaj način – kaže Nenad.

Otac kaže da je Nikola tog dana šetao sa devojčicom, a na trotoaru kod benzinske pumpe bio je kontejner i stub za struju, pa je obišao i jednom nogom zakoračio na kolovoz. Tada je naišlo vozilo velikom brzinom.

– Vozač je izgubio kontrolu, Nikola je gurnuo devojku da je ne udari i rekao: „Vidi šta radi ova budala“. Nije imao šanse da pobegne – kaže Nenad. – Udario ga je u lijevo koleno, a zatim ramenom udario u šoferšajbnu i bacio ga preko automobila. Očevici su mi rekli da je napravio dva salta u vazduhu. Proletio je 12 metara iza kontejnera, pao na beton i udario glavom. Jedna od njegovih tenisica je potpuno izuta. Grgotao je po betonu, pljuvao krv, krv mu je curila iz nosa i ušiju, bio je polusvjestan. Znao sam da će mu biti teško da preživi, ​​ali kao roditelj nisam gubio nadu.

Nenad navodi da zakon kaže da pešak može da se kreće kolovozom ako na trotoaru postoji prepreka koju ne može da prođe.

– Normalan čovek bi video pešaka. Doslovno je naletio na pumpu, podigao je i produžio. Žao mi je što vozač nije stao, iako mu je putnik rekao da su nešto udarili, ali on to nije spomenuo. Možda je ta sekunda mogla da znači Nikoli. Izgubio je mnogo krvi i nažalost nije mogao da izdrži – kaže otac. – Vozač se sjeća da je popio dvije pelinke, ne vjerujem, dva promila alkohola ne može biti od 2 pelinke. Mora da je popio pola litre, ako ne i više. U trenutku nesreće imao je 2,62 promila. Nije pozvao taksi, sjeo je u auto, desilo se to što se dogodilo i sada mora prihvatiti da će biti odgovoran za ono što je uradio.

SIMPATIJA MI NIŠTA NE ZNAČI

BRANISLAV Radoš je prije glavnog pretresa prišao Nenadu Grujiću u hodniku suda i izrazio saučešće.

– To mi ništa ne znači, jer znam da su to sve potezi njegovih advokata, jer sudije to vide kao olakšavajuću okolnost. Gdje ste bili dvije godine kada ste nakon tri mjeseca pušteni iz pritvora? Slučajno imamo zajedničke prijatelje, imaš moj broj telefona. Njegov brat me je zvao. Mogao bih nazvati kada izađe između septembra 2022. i sada. Zašto na pripremnom ročištu niste izrazili saučešće bivšoj supruzi, ako vam je zaista žao? Meni su porodica, čast i obraz na prvom mjestu. Bog može da oprosti, a ja, pitanje je da li ću moći. Da je stao da mi pruži prvu pomoć, možda bih drugačije mislio, svi smo vozači i grešimo, ali udariti momka i pobeći…

Nenad kaže da su razgovarali dva-tri minuta i da mu je Radoš rekao da mu je žao, da se kaje, da ne zna kako se to dogodilo.

– Prihvatio sam više iz ljubaznosti, jer sam znao da on ne misli tako, možda grešim, ali za sada nije delovalo da mu je baš žao. I ja sam bila zatečena kada mi je prišao, plašila sam se svoje reakcije, znajući da sam impulsivna. Svi očekuju da uradim ono što sam se zakleo, ali videćemo.

SUZA U GRLU

– Ja sam neko ko mnogo plače. Plakala sam dva puta za dve godine, na Nikolinoj sahrani kada je pucala počasna garda i drugi put sada na godišnjicu 9. jula, plakala sam pola sata. Identifikacija tijela također je malo nedostajala. Ušao sam unutra, on je bio u uniformi, prišao sam, vojnički pozdravio, prekrstio ruke, poljubio ga i rekao: “Spavaj mirno moj mali vojniče”. Izašao sam napolje i zapalio jednu cigaretu za drugom, okrenuo sam se, a moje kolege, koji su bili njegovi komandanti, su plakali suzu po suzu. Kažem ljudi, dođe mi da plačem, ali to je nešto jače, ne mogu“, rekao nam je Nenad Grujić, kao da mi je suza zastala u grlu.