“Plaćenici” se brane da su ubili iz straha

NOVA “moda” u odbrani optuženih za najteže zločine – ubistvo, je prebacivanje krivice na žrtvu.

To su pokazala i nekoliko suđenja za likvidacije počinjene prethodnih godina, a poslednji primer je Stefan Zlatanović, koga Više javno tužilaštvo u Beogradu tereti za smrt Ranka Radoševića. Kao razlog zločina naveo je to što ga je, navodno, žrtva naterala da ubije, za sada, neimenovanog Beograđanina.

Prethodno je na istu “kartu” igrao i Lazar Tejić, koji je, kao i Zlatanović, priznao zločin i ubistvo Bojana Mirkovića u beogradskom naselju Belvil, ali je tvrdio da je to morao da uradi da bi sačuvao glavu. I dok je Tejić već prvog dana na sudu priznao likvidaciju, Zlatanović se naknadno “sjetio” razloga za vađenje pištolja.

– Neću da pričam o tome koga su me naterali da ubijem, jer su mediji tu, ali ću pisati tužiocu – pokušao je da se opravda, pritisnut dokazima, Zlatanović, koji je priznao da je pucao u Radoševića, a potom “overio” njemu.

Sličnu odbranu imao je i Tejić, koji je naveo da ga je Mirković tjerao na trgovinu narkoticima, prijetio mu i tukao, te da je jedini izlaz vidio u ubistvu. Optuženi, koji je u vrijeme zločina imao jedva 22 godine, također je tvrdio da mu niko nije pomogao, već da je sve sam smislio, organizovao prismotru, a potom likvidaciju i skrivanje. Međutim, na optuženičkoj klupi, uz njega, nalaze se još četvorica optuženih za pomaganje prije i nakon likvidacije.

Sličnu “priču” imao je i Zlatanović pre dva dana. Prema njegovoj izjavi kobnog dana, on nije došao da ubije Radoševića, već da mu vrati novac. Međutim, učinilo mu se da ovaj poseže za torbicom i pištoljem, pa su on i njegov prijatelj počeli da pucaju. Drugooptuženi Luka Vučetić je promašio, ali je Zlatanović bio mnogo precizniji. Navodno, misleći da ima pancir, pucao je žrtvi u glavu.

Ono u šta istražni organi, međutim, opravdano sumnjaju jeste da se radi o plaćenim ubistvima, za koje se ispostavilo da su počinioci bili mladi kriminalci, koji su bili spremni da se dočepaju krvavih ruku, ali i kokaina, za nekoliko hiljada evra.

– Najčešće ni ne znaju ko su počinioci zločina, a često ni ne znaju ko su mete – kaže naš sagovornik. – Njihova odbrana je “šupa”, ali misle da će dobiti manju kaznu ako kažu da su nekoga ubili iz straha. Ono što oni iznose obično je u suprotnosti sa dokazima i vještačenjem. Često su pod uticajem narkotika tokom izvršenja ovih najtežih krivičnih dela.

Upravo je to slučaj sa optuženim Tejićem, koji je izjavio da je prije nego što je pucao u Mirkovića uzeo kokain. Na sljedećem ročištu, zakazanom za 7. oktobar, trebali bi biti poznati rezultati ovih analiza. Međutim, ranija vještačenja prvooptuženog su pokazala da je u vrijeme zločina bio uračunljiv.

Teško je reći ko je od koga “prepisao”, ali gotovo identičnu odbranu imaju Veljko Belivuk i Marko Miljković, optuženi da su sa članovima svoje grupe oteli i ubili sedam osoba. Oni, za razliku od ostalih, ne priznaju da su žrtve ubijene, već da su žive i u bjekstvu, ali navode da su bili u sukobu sa njima i da su htjeli da ih likvidiraju. Navodno je to bilo po narodnoj tradiciji – “ko pred kim”.